Poštovana rektorice, profesorice Kraličkova,
poštovane dame i gospodo prorektori i pripadnici  akademske zajednice,
poštovani gospodine ministre Bek,
Vaše ekscelencije,
dragi studenti,
poštovane dame i gospodo!

Srdačno zahvaljujem na pozivu! Izuzetna mi je čast da vam se ovde, sa ovog istorijskog mesta, da ne kažem u senci osnivača ove renomirane institucije, obratim i da vam iznesem svoje viđenje naše budućnosti koja se u mojim očima sastoji od jedne reči – Evropa.

Duboko sam uveren da nema prikladnijeg mesta od ovog grada, od ovog univerziteta sa njegovim skoro 700-godišnjim zaveštanjem. „Ad fontes“, ka izvorima, tako su se svojevremeno oglasili veliki humanisti evropske renesanse. Ko krene ka izvorima Evrope, njega će neminovno put naneti ovamo, u ovaj grad, koji je po svojoj kulturnoj baštini i po svom izgledu posve evropski, kao retko koji grad na našem kontinentu. To odmah postaje jasno svakom američkom ili kineskom turisti koji se preko Karlovog mosta uputi ka Hradčinima. Zato su svratili u ovaj grad, jer će u ovom gradu, među njegovim srednjevekovnim tvrđavama i mostovima, katoličkim, protestantskim i jevrejskim verskim objektima i grobljima, gotičkim katedralama i palatama iz epohe secesije, staklenim neboderima i zavučenim uličicama i u toj vavilonskoj zbrci jezika u samom centru starog grada naći ono što u njihovim očima predstavlja Evropa – ogromnu raznolikost na maloj površini.

Ako je, dakle, Prag Evropa u malom, onda je Karlov univerzitet hroničar naše evropske istorije koja obiluje i svetlom i tamom. Da li je i njegov osnivač car Karlo IV. sebe smatrao Evropljaninom, to ne smem da tvrdim. Mada bi se to lako moglo zaključiti, sudeći po njegovoj biografiji: po rođenju nadenuli su mu staročeško ime Vaclav, svoje obrazovanje je stekao u Bolonji i Parizu, sin oca vladara iz Luksemburške dinastije i majke iz Habsburške dinastije, postao je nemački car, kralj Češke i Italije. Prema tome, nije iznenađenje što su na „njegovom“ univerzitetu svoje humanističke studije završavali studenti iz Češke, Poljske, Bavarske i Saksonije, pored svojih vršnjaka iz Francuske, Italije i Engleske.

No, imajući u vidu da se ovaj univerzitet nalazi u Evropi, on je prošao i kroz mračna poglavlja evropske istorije, kao što su verski fanatizam, podela duž jezičkih i kulturnih granica, stvaranje ideološkog jednoumlja za vreme diktatura u 20. veku. Najmračnije poglavlje su ispisali Nemci, kad je došlo do zatvaranja univerziteta za vreme nacističke okupacije, streljanja studenata na protestu, progona i ubijanja više hiljada univerzitetskih radnika u nemačkim konclogorima. Ti zločini nas Nemce do današnjeg dana ispunjavaju dubokim bolom i sramom. I zato sam došao na ovo mesto, da upravo to kažem, pogotovo što često zaboravljamo da za mnoge građane centralne Evrope kraj nemačke okupacije i razaranja u Drugom svetskom ratu nije značio i kraj patnji, tiraniji i nepostojanju sloboda. 

Jedan od mnogobrojnih slavnih duhovnika koji su potekli sa ovog univerziteta, podsetio nas je na to još za vreme Hladnog rata. Milan Kundera 1983. godine opisuje u svom eseju „Tragedija Srednje Evrope“ kako su se Poljaci, Česi, Slovaci, Balti, Mađari, Rumuni, Bugari i Jugosloveni posle Drugog svetskog rata „probudili … i otkrili da se nalaze na Istoku“, da su „zbrisani sa mape Zapada“. I to je deo nasleđa s kojim se suočavamo, pogotovo oni koji su se nalazili na zapadnoj strani Gvozdene zavese, i to ne samo zato što je to nasleđe deo evropske istorije i samim tim i zajedničke istorije, nas Evropljana, već i zato što se građani srednje i istočne Evrope i dan-danas suočavaju sa tim iskustvom, sa osećajem da su iza Gvozdene zaveze zaboravljeni i iznevereni, što se uostalom može primetiti i u raspravama o našoj budućnosti, o Evropi.

Ovih dana se ponovo postavlja pitanje gde će ubuduće biti linija razdvajanja između slobodne Evrope i neoimperijalne autokratije. Posle ruskog napada na Ukrajinu u februaru ove godine govorio sam o istorijskoj cezuri. Rusija se pod Putinom nameračila na nasilno prekrajanje granica, a to je nešto za šta smo mi u Evropi mislili da nećemo nikad više da doživimo. Drugim rečima: Brutalan napad na Ukrajinu ujedno je i napad na evropski bezbednosni poredak, čemu se odlučno suprotstavljamo. Zato nam je potrebna snaga – nama kao nacionalnim državama, kao saveznicima sa našim transatlantskim partnerima, ali i nama kao Evropskoj uniji.

Ta ujedinjena Evropa nastala je kao mirovni projekat koji je pre svega bio usmeren sam na sebe. Cilj je bio da nikad više ne bude rata među njenim članicama. Na nama je da to obećanje mira i ubuduće ostvarujemo i da osposobimo Evropsku uniju da bude u stanju da očuva svoju bezbednost, svoju nezavisnost i svoju stabilnost od izazova koji dolaze spolja. To je zadatak Evrope današnjice, poštovane dame i gospodo, kako bi se očuvao mir. To je ono što, po mom mišljenju, većina građana očekuje od Evrope, kako na zapadu, tako i na istoku kontinenta.

Zato je srećna okolnost što u ovim vremenima Češka Republika predsedava Evropskoj uniji, zemlja koja je odavno prepoznala značaj tog zadatka i koja Evropu vodi u pravom pravcu. Za obavljanje tog zadatka Češka ima punu podršku Nemačke i biće mi zadovoljstvo da zajedno sa premijerom Fijalom formulišemo prave evropske odgovore na istorijsku cezuru.

Prvi odgovor glasi: Nećemo prihvatiti napad Rusije na mir u Evropi kao svršen čin. Nećemo gledati skrštenih ruku kako se ubijaju ljudi, žene, deca, kako se slobodne zemlje brišu sa mape sveta i kako nestaju iza zidova ili gvozdenih zavesa. Ne želimo povratak u 19. ili 20. vek, sa njegovim okupacionim ratovima i totalitarnim ekscesima.

Naša Evropa se ujedinila u miru i slobodi, otvorena je za sve evropske nacije koje dele naše vrednosti. No, pre svega ona na delu kaže NE svakoj pojavi imperijalizma i autokratije. Evropska unija ne funkcioniše hijerarijski, već priznaje i ceni raznolikost; njene članice su ravnopravni partneri, ona se zalaže za pluralizam i balansiranje različitih interesa.

Putinu je upravo takva jedna ujedinjena Evropa trn u oku, zato što je to u suprotnosti sa njegovim viđenjem situacije, prema kome manje zemlje treba da funkcionišu po instrukcijama evropskih velesila. Tim je važnije da zajedno odbranimo svoju viziju o Evropi. Stoga Ukrajini koja je napadnuta pružamo podršku - ekonomski, finansijski, politički, humanitarno, pa i vojno. Nemačka je po tom pitanju tokom prethodnih meseci promenila kurs. Nastavićemo da pružamo tu podršku, pouzdano i onoliko koliko je potrebno.

To se odnosi na obnovu razorene zemlje, što će biti zahtevan zadatak za generacije koje dolaze. Za to je neophodno da se međunarodna zajednica usaglasi i da izradi mudru, održivu strategiju. Upravo o tome će biti reč na Ekspertskoj konferenciji na koju ćemo predsednica Evropske komisije fon der Lajen i ja u Berlin 25. oktobra pozvati Ukrajinu i njene partnere iz celog sveta.

Pored toga, Ukrajina će od nas narednih nedelja i meseci dobiti novo, najmodernije oružje, kao što su sistemi vazdušne odbrane i radari ili dronovi. Samo naš prethodni paket oružja imao je vrednost od preko 600 miliona evra. Naš cilj jeste uspostavljanje moderne ukrajinske vojske koja je u stanju trajno da odbrani svoju zemlju.

Zato je važno da Kijevu ne isporučimo samo ono što nam ionako više nije potrebno. I tom pitanju je neophodno posvetiti više pažnje pri planiranju i koordinisanju naših mera. Zajedno sa Holandijom smo zato pokrenuli inicijativu koja ima za cilj trajnu i pouzdanu podelu zadataka među svim partnerima Ukrajine. Tako bih na primer mogao zamisliti da Nemačka preuzme više odgovornosti u uspostavljanju ukrajinske artiljerije i vazdušne odbrane. Predlažem da se što pre usaglasimo oko takvog sistema koordinisane podrške i da tako na duge staze potvrdimo svoje zalaganje za slobodnu, nezavisnu Ukrajinu, onako kako smo to izjavili na zasedanju Evropskog saveta u junu ove godine kad smo jednoglasno rekli DA. Da, Ukrajina, Republika Moldavija, u perspektivi i Gruzija i naravno šest zemalja Zapadnog Balkana su deo nas, deo slobodne, demokratske Evrope. Njihovo pridruživanje je u našem interesu.

Mogao bih da navedem demografske ili ekonomske razloge za to ili, u duhu Milana Kundere, kulturne, etičke i moralne. Svi ti razlozi su opravdani. Međutim, ono što je postalo sada očiglednije no ikada jeste geopolitička dimenzija ove odluke. Voditi realpolitiku u 21. veku ne znači zanemariti vrednosti i žrtvovati partnere zarad trulih kompromisa. Imperativ realpolitike mora biti da uključi prijatelje i partnere iz iste zajednice vrednosti, da im pomognemo, kako bismo kroz saradnju bili jači u globalnoj utakmici.

U tom svetlu uostalom vidim predlog Emanuela Makrona o evropskoj političkoj zajednici. Postoji Savet Evrope, OEBS, OECD, Istočno partnerstvo, Evropska ekonomska zajednica i NATO. Sve su to važni forumi u kojima mi Evropljani blisko sarađujemo, i van granica EU. Ono što nedostaje je redovna razmena mišljenja na političkom nivou, dakle jedno telo, u kome bi mi šefovi država i vlada Evropske unije zajedno sa našim evropskim partnerima jednom ili dva puta godišnje raspravljali o ključnim temama koje se tiču našeg kontinenta u celini: o bezbednosti, energiji, klimi ili o konektivitetu.

Takav savez – i to mi je važno da naglasim – ne predstavlja alternativu predstojećem proširenju EU, jer smo u obavezi da držimo reč koju smo pre skoro 20 godina dali našim kandidatima za pristupanje EU, zemljama Zapadnog Balkana – i te reči treba pretvoriti u dela.

S pravom su prethodnih godina neki tražili jaču, suvereniju, geopolitičku Evropsku uniju, uniju koja je svesna svog mesta u istoriji i geografiji na ovom kontinentu i koja snažno i odlučno deluje na globalnom planu. Istorijske odluke prethodnih meseci su nas približile tom cilju. Sa dosada neviđenom odlučnošću i brzinom smo usvojili sankcije protiv Rusije na čelu sa Putinom. Bez dotad uobičajenih kontroverznih rasprava prihvatili smo milione ljudi, žena i dece iz Ukrajine koji su tražili utočište kod nas. Upravo Češka Republika i druge države srednje Evrope su pokazale da imaju veliko srce i da su izuzetno solidarne. Time zaslužuju moje duboko poštovanje.

I u drugom kontekstu smo pojmu solidarnost dodali novu dimenziju. Bliže sarađujemo po pitanju snabdevanja energentima. Pre nekoliko nedelja smo doneli odluku o smanjenju potrošnje gasa na evropskom nivou. I jedno i drugo je ključno imajući u vidu zimu koja je pred nama, i upravo je Nemačka izuzetno zahvalna za tu solidarnost.

Svi vi znate s kojom odlučnošću Nemačka radi na smanjenju svoje zavisnosti od ruskih energenata. Uspostavljamo alternativne kapacitete za uvoz tečnog gasa ili nafte, činimo to na solidaran način, uzimajući u obzir i potrebe kontinentalnih zemalja kao što je Češka Republika. To sam obećao premijeru Fijali za vreme njegove posete Berlinu u maju ove godine, i tu solidarnost ćemo sasvim izvesno još jednom potvrditi i tokom našeg današnjeg susreta.

Jer će pritisak promena na nas Evropljane biti sve veći i veći, i to nezavisno od rata Rusije i njegovih posledica. U svetu od osam, odnosno uskoro čak deset miljardi ljudi svaka od naših nacionalnih država u Evropi je, pojedinačno posmatrana, premala da nameće svoje interese i vrednosti. Tim važnije je za nas da stvorimo Evropsku uniju koja deluje jednim glasom.

Utoliko su važniji jaki partneri, u prvoj liniji Sjedine Američke Države. Velika je sreća za sve nas što u Beloj kući sedi predsednik Bajden koji je od glave do pete transatlantičar. Bili smo prethodnih meseci svedoci nemerljive vrednosti koju ima transatlantsko partnerstvo. NATO je ovih dana složniji nego ikad, političke odluke donosimo kao ravnopravni partneri u transatlantskom savezu. Međutim, pored svega što je predsednik Bajden učinio za naše partnerstvo, svesni smo da će se pogled Vašingtona ubuduće više usmeravati na takmičenje sa Kinom i sa zemljama Azijsko-Tihookeanskog regiona. To će važiti i za buduće američke vlade, možda čak u i većoj meri nego do sada.

U multipolarnom svetu, a svet 21. veka to jeste, nije dovoljno negovati samo postojeća partnerstva, koliko god da su vredna. Uspostavićemo nova partnerstva, u Aziji, Africi i Južnoj Americi. Politička i ekonomska diverzifikacija – to je uostalom i deo odgovora na pitanje kako ćemo se odnositi prema globalnom akteru Kini i kako ćemo iskoristiti trostruki odnos kao partneri, konkurenti i suparnici.

Drugi deo odgovora glasi: Moramo mnogo više isticati težinu ujedinjene Evrope. Ujedinjeni imamo najbolje šanse da kreiramo i usmeravamo 21. vek u našem, evropskom duhu – kao Evropska unija od 27, 30 ili 36 država sa tada više od 500 miliona slobodnih i ravnopravnih građana, sa najvećim tržištem sveta, sa istaknutim istraživačkim ustanovama, inovacijama i inovativnim kompanijama, sa stabilnim demokratijama, sa socijalnim obezbeđenjem i javnom infrastrukturom kojoj nema premca u svetu. To je cilj koji vidim kad govorim o geopolitičkoj Evropi.

Iskustvo proteklih meseci upravo svedoči o tome: Blokade se mogu prevazići. Pravila u evropskom poretku se daju izmeniti, ako treba i u hitnom postupku. Čak i osnivački ugovori EU nisu sveto pismo. Dođemo li zajedno do zaključka da se ti ugovori moraju izmeniti kako bi Evropa napredovala, onda to treba učiniti.

Međutim, apstraktne diskusije o tome ničemu ne vode. Mnogo je važnije da pogledamo šta treba izmeniti, kako bismo onda odlučili, kako ćemo tome pristupati. „Form follows function“ – forma prati funkciju, ovaj postulat moderne arhitekture treba pod hitno uvesti i u evropsku politiku.

Da je na Nemačkoj da iznese nove predloge i da se i sama pokrene, to je za mene logičan zaključak. To je dodatan razlog zbog čega sam danas ovde, u prestonici zemlje koja predsedava Evropskoj uniji, dakle da vama i našim prijateljima u Evropi predstavim neke svoje ideje o budućnosti naše Unije. Naglašavam da su to ideje, ponuda, podsticaj na razmišljanje, nikako gotova rešenja po nemačkoj recepturi.

Po mom ubeđenju odgovornost Nemačke za Evropu se sastoji u tome da zajedno sa zemljama u našem okruženju izradimo rešenja, a potom zajedno donesemo odluku. Moj cilj nije Evropska unija ekskluzivnih klubova ili direktorata, već ravnopravnih članica.

Tu posebno naglašavam: Od daljeg proširenja EU prema Istoku koristi ćemo imati mi svi. Nemačka kao zemlja u samom središtu kontinenta učiniće sve kako bi spojila Istok i Zapad, Sever i Jug Evrope.

U tom duhu vas molim da protumačite ove četiri ideje koje slede.

Kao prvo: Zalažem se za proširenje Evropske unije za države Zapadnog Balkana, za Ukrajinu, za Moldaviju i u perspektivi i za Gruziju.

Međutim, Evropska unija koju će činiti 30 ili 36 država, bitno se razlikuje od današnje unije. To je sasvim očigledno. Parafrazirajući reči istoričara Karla Šlegela moglo bi se reći da se centar Evrope pomera ka istoku. U toj proširenoj uniji će biti većih razlika među članicama u pogledu političkih interesa, ekonomske snage ili sistema socijalnog zbrinjavanja. Ukrajina nije Luksemburg, i Portugal ima drugačije viđenje globalnih izazova od Severne Makedonije.

Ponajpre, na samim kandidatima je da ispune kriterijume za pristupanje. Mi ćemo ih pri tom na najbolji način podržati. Ali moramo i Evropsku uniju da spremimo za tu veliku rundu proširenja. To će zahtevati vremena, i zato treba sad da počnemo. Uostalom, i u dosadašnjim rundama proširenja su reforme u zemljama kandidatima bile praćene institucionalnim reformama unutar Evropske unije. Tako će biti i ovog puta.

Ne možemo da izbegnemo tu diskusiju – bar ne, ako ozbiljno želimo da ponudimo tu perspektivu pristupanja. A dužni smo da se držimo datih obećanja za pristupanje. Samo na taj način ćemo postići stabilnost na našem kontinentu. Hajde, dakle, da govorimo o reformama.

U Savetu Evropske unije, na nivou ministara, neophodan je brz i pragmatičan pristup rešavanju otvorenih pitanja. To treba obezbediti i ubuduće. Međutim, tamo gde je danas potrebna jednoglasnost, pristupanjem novih članica raste i rizik da će jedna zemlja svojim vetom blokirati ostale članice. Ko ne veruje u to, negira evropsku realnost.

Stoga sam predložio da u spoljnoj politici, a takođe i u drugim oblastima, kao što je poreska politika, korak po korak pređemo na princip većinskog odlučivanja, znajući da bi to imalo posledice i po Nemačku. Moramo biti svesni činjenice da dalje pridržavanje principa jednoglasnog odlučivanja funkcioniše jedino kad pritisak za delovanje nije jak. No, to nije više slučaj, najkasnije posle ove istorijske cezure.

Uostalom, alternativa principu većinskog odlučivanja nije status kvo, već napredovanje u sve izdiferenciranijim grupama, odnosno gomila kontradiktornih pravila i sve teže primenjivih opcija za priključivanje nekoj odluci ili odbijanje odluke. To se ne bi moglo nazvati diferenciranom integracijom, već nepreglednim i nekontrolisanim rastom i pozivom svima koji se već klade na propast ujedinjene geopolitičke Evrope i kojima je cilj da jedni druge nadigravamo. To nikako ne želim!

Čujem povremeno kritiku zbog svog zalaganja za princip većinskog odlučivanja i potpuno razumem zabrinutost, pre svega manjih članica. Smatram da i ubuduće mora da se čuje glas svake zemlje – sve ostalo bi bila izdaja evropske ideje. I baš zato što vrlo ozbiljno shvatam tu zabrinutost, ja vas pozivam: Hajde da zajedno tragamo za kompromisima! Po mom mišljenju, mogli bismo da započnemo sa primenom principa većinskog odlučivanja kod pitanja kod kojih je posebno važno da govorimo jednim glasom, kao što je politika sankcija, na primer, ili po pitanjima ljudskih prava. Takođe se zalažem da se pokaže hrabrost za konstruktivnu suzdržanost. Smatram da je to dužnost nas Nemaca i svih onih koji su naklonjeni principu većinskog odlučivanja. Što više bude onih koji će se priključiti toj ideji, to brže ćemo stvoriti geopolitičku Evropu koja je sposoban akter u svetskoj politici.

Reforme neće zaobići ni Evropski parlament. S razlogom je u osnivačkim ugovorima naveden maksimalan broj od 751 poslanika. Međutim, taj broj će pristupanjem novih zemalja porasti, bar ako broj poslaničkih mesta u parlamentu prosto povećamo za onoliko mesta na koliko nove članice imaju pravo, u skladu sa dosadašnjim pravilima. Ako ne želimo da Evropski parlament bude prenatrpan, onda moramo naći novu ravnotežu u pogledu sastava, i to vodeći računa o demokratskom principu, pri kojem svaki glas birača otprilike ima istu težinu.

O pronalaženju prave ravnoteže između prava na zastupanje i funkcionisanja govori se i u Evropskoj komisiji. Komisiji koju čini 30 ili 36 komesara preti paraliza. Ako se uz to još pridržavamo pravila da svaki komesar bude nadležan za određenu političku oblast, onda to dovodi do kafkanskih situacija, da navedem ime još jednog velikana ovog grada.

S druge strane mi je potpuno jasno koliko je članicama stalo do toga da sa „svojim“ komesarom budu zastupljeni u Briselu. To je i važno jer pokazuje da svi mi u Briselu sedimo za istim stolom. I svi zajedno odlučujemo. Stoga ne želim da diram načelo „Svaka članica po jedan komesar.“ Međutim, šta se protivi tome da dva člana Komisije budu nadležna za isti Generalni direktorat? To je princip koji se iz dana u dan primenjuje u upravnim odborima privrednih subjekata. Čak i u vladama nekih od država članica se tako radi, kako kad je u pitanju zastupanje u svetu, tako i u raspodeli nadležnosti za rešavanje unutrašnjih pitanja.

Dajte, dakle, da tragamo za takvim kompromisima – za Evropu koja je sposobna da funkcioniše!

Druga ideja koju želim da podelim sa vama usko je povezana sa pojmom o kojem smo proteklih godina u više navrata vodili diskusije: evropski suverenitet.

Pri tom, neću da ulazim u semantičko tumačenje. U suštini evropski suverenitet znači da na svim poljima budemo samostalniji, da za svoju bezbednost preuzmemo više odgovornosti, i da još intenzivnije sarađujemo i da se držimo jedni drugih kako bismo zastupali svoje vrednosti i interese u svetu.

Na to nas ne primorava samo napad Rusije na evropski mirovni poredak. Već sam spomenuo zavisničke odnose u kojima se nalazimo. Ruski izvoz energije je samo jedan, doduše ilustrativan primer, ali nije jedini. Kad pogledamo deficite u lancima isporuke poluprovodnika, jasno nam je da moramo što pre da okončamo takve jednostrane zavisnosti!

Evropa je svoj prosperitet stekla zahvaljujući trgovini. Tu oblast ne smemo prepustiti drugima. Zato su nam potrebni dodatni, održivi sporazumi o slobodnoj trgovini i potrebna nam je i ambiociozna trgovinska strategija.

Kad govorimo o snabdevanju sirovinama ili retkim metalima, onda često mislimo na nalazišta u zemljama koje su daleko od Evrope: Međutim, prenebregavamo bitnu stvar: Veliki deo litijuma, kobalta, magnezijuma ili nikla, sirovine za kojima vapi naša privreda, odavno se nalazi i kod nas, u Evropi. U svakom mobilnom telefonu, u svakoj automobilskoj bateriji se nalaze vredne sirovine. Kad, dakle, govorimo o ekonomskom suverenitetu, onda bi trebalo da govorimo o većoj eksploataciji tog potencijala. Tehnologije već danas postoje. Ono što nam treba su zajednički standardi za prelazak na pravu evropsku cirkularnu ekonomiju – ja to zovem strateškom obnovom našeg zajedničkog tržišta.

Ekonomska nezavisnost nije isto što i autarkija. To nikako ne može da bude cilj Evrope koja je odvajkada profitirala od otvorenih tržišta i slobodne trgovine, i to do dan danas. Potreban nam je međutim „plan za igru“, neka strategija „Proizvedeno u Evropi 2030“.

Za mene to znači: Tamo gde Evropa kaska u poređenju sa Silikonskom dolinom, Šenzenom, Singapurom ili Tokijom, tu želimo ponovo da se vratimo na vrh lestvice.

Što se tiče čipova i poluprovodnika koji su toliko bitni za našu industriju, već smo napravili veliki iskorak, zahvaljujući pravom evropskom ulaganju napora. Nedavno je Intel, na primer, najavio investicije od više milijardi u Francuskoj, Poljskoj, Nemačkoj, Irskoj, Italiji i Španiji – to je gigantski iskorak ka novoj generaciji „Mikročipova proizvedenih u Evropi“. I to je tek početak: Zajedno sa kompanijama kao što su Infineon, Boš, NXP ili GlobalFoundries radimo na projektima kojima će Evropa zauzeti svoje mesto na samom vrhu tehnološkog napretka u svetu.

Naš cilj se naime neće ograničiti na to da u Evropi proizvodimo robu koja se već proizvodi na drugim mestima u svetu. Ja želim da Evropa bude u proizvodnji ključnih tehnologija.

Kad uzmemo mobilnost budućnosti: Podaci će igrati odlučujuću ulogu – za vožnju autonomnim vozilima, za spajanje raznih prevoznih sredstava ili za pametno upravljanje saobraćajem. Stoga treba što pre uspostaviti jedinstven, prekogranični evropski prostor za podatke za mobilnost. Uvođenjem jedinstvenog prostora za podatke za mobilnost u Nemačkoj učinili smo prvi korak. Hajde da ga povežemo sa celom Evropom! On je otvoren za sve koji žele nešto da pokrenu. Tako možemo postati globalni predvodnici.

Govorimo li o digitalizaciji, moramo da razmišljamo u velikim dimenzijama i da uključimo i svemir, jer u digitalno doba suverenitet zavisi i od naših kapaciteta u svemiru. Nezavistan pristup univerzumu, moderni sateliti i megakonstelacije – sve to bitno je ne samo za našu bezbednost, već i za ekologiju, za poljoprivredu i na kraju krajeva i za digitalizaciju, da ne spominjem širokopojasnu mrežu širom Evrope.

Sve veću ulogu pri tome imaju komercijalni akteri i startapovi – to vidimo na primeru SAD. Za jaku, konkurentnu evropsku astronautiku neophodno je da pored etabliranih aktera podstičemo razvoj takvih inovativnih kompanija. Samo na taj način imamo šansu da sledeća firma poput SpaceX, bude iz Evrope.

Što se tiče snabedevanja električnom energijom, moja ideja je uspostavljanje mrežne i skladišne infrastrukture za pravo zajedničko energetsko tržište koje će Evropu snabdevati hidroenergijom sa severa, vetroenergijom sa obala i solarnom energijom sa juga, i to pouzdano i zimi i leti.

Moja ideja je da uspostavimo evropsku mrežu za proizvodnju vodonika koja će spojiti proizvođače i potrošače i izazvati pravi evropski elektrolitski bum. Jer je vodonik bitan preduslov da industrija postane klimatski neutralna.

Moja ideja je da u svakoj od naših zemalja uspostavimo što veću mrežu stanica za napajanje, kako za električne automobile tako i za kamione.

Moja ideja su investicije u novo, klimatski neutralno gorivo za vazdušni saobraćaj, uz prateću infrastrukturu, na primer na aerodromima, da cilj klimatski neutralnog vazdušnog saobraćaja ne bi bio samo san, već realnost, i to na inicijativu Evrope.

Ta ekološka i digitalna transformacija naše privrede zahteva obimna, privatna ulaganja. Osnov za to jeste jako, likvidno evropsko tržište kapitala i stabilan finansijski sistem. Prema tome, unija tržišta kapitala i banaka ključna je za naš prosperitet u budućnosti.

Poštovane dame i gospodo,
sve su to koraci ka evropskom suverenitetu.

Dozvolite da spomenem još jedan aspekat, jer ima veliku ulogu u kontekstu suvereniteta, imajući u vidu rat na istoku Evrope. Nama je u Evropi potrebna bolja koordinacija naših odbrambenih aktivnosti.

U EU postoji gomila različitih sistema naoružanja, za razliku od SAD. To je neefikasno, jer svoje vojnike moramo da obučavamo na različitim sistemima, a i održavanje i popravka su skuplji i zahtevaju velike resurse.

Nakon nekoordinisanog smanjivanja evropskih vojski i budžeta za odbranu treba sada da usledi koordinisano uspostavljanje evropskih kompetencija. Pored zajedničke proizvodnje i nabavke neophodno je da naše kompanije intenziviraju saradnju u projektima naoružanja. Neminovno za to jeste još neposrednije usklađivanje stavova na evropskom nivou.

Zato je krajnje vreme da se u Briselu redovno sastaju ne samo ministri poljoprivrede i ekologije, već nam u ovim vremenima treba i poseban savet ministara odbrane.

U cilju vrlo praktičnog poboljšanja saradnje naših vojski, već sada imamo na raspolaganju nekolicinu alata. Pored Evropske odbrambene agencije i Evropskog odbrambenog fonda, mislim pre svega na kooperaciju koja se već praktikuje u organizaciji upravljanja zajedničkim projektima naoružanja. Onako kako je svojevremeno naših sedam država krenulo sa otvorenim granicama u Šengenskom prostoru, takva jedna organizacija može da postane klica za uspostavljanje zajedničkog sistema odbrane i naoružavanja u Evropi.

U tu svrhu ćemo svi mi preispitati ograničenja i regulativu koje postoje na nacionalnom nivou, na primer u pogledu korištenja i izvoza zajednički proizvedenih sistema. To moramo omogućiti – u interesu naše bezbednosti i našeg suvereniteta koji, na kraju, i zavise od evropskih sposobnosti naoružanja.

NATO ostaje garant naše bezbednosti. Međutim, složićete se da svako poboljšanje, svako objedinjavanje evropskih odbrambenih struktura u okviru Evropske unije jača NATO.

Dešavanja u Avganistanu prošlog leta treba da nam budu povod da izvučemo pouke. Evropska unija mora ubuduće biti u stanju da brzo i efikasno reaguje. Zato će Nemačka zajedno sa drugim partnerima u EU obezbediti da planirana Jedinica za brze intervencije Evropske unije 2025. godine bude spremna za akcije i da Nemačka stavi na raspolaganje srž ove interventne jedinice. Za to je potrebno jasno vodstvo. Neophodno je da finansijski, kadrovski i tehnički opremimo stalnu operativnu komandu Evropske unije, a dugoročno i pravi Glavni štab Evropske unije. Nemačka će biti na nivou ovog zadatka kad 2025. godine preuzmemo komandu nad interventnom jedinicom.

Na kraju, upravo u ovakvim kriznim vremenima, i procese donošenja političkih odluka moramo učiniti fleksibilnijim. To za mene znači da maksimalno iskoristimo manevarski prostor koji već postoji u ugovorima EU. I naravno, to takođe i izričito znači da još više iskoristimo mogućnost da misije poverimo grupi članica koja je za njih spremna, kao tzv. koalicija odlučnih. To se zove podela posla na nivou EU.

Već je doneta odluka da će Nemačka pružati podršku Litvaniji sa brzom interventnom brigadom, a takođe i NATO-u sa dodatnim snagama. Slovačkoj, između ostalog, pomažemo u odbrani vazdušnog prostora. Češkoj Republici i drugim zemljama ćemo isporučiti tenkove iz nemačke proizvodnje kao kompenzaciju za isporuku sovjetskih tenkova iz njihovih sastava Ukrajini. Istovremeno smo dogovorili da će naše oružane snage intenzivirati svoju saradnju. I iznos od 100 milijardi evra kojima će Nemačka tokom narednih godina modernizovati svoju vojsku doprinos je jačanju evropske i transatlantske bezbednosti.

Imamo u Evropi značajnu potrebu za nadoknađivanjem u odbrani od vazdušnih napada i pretnji iz svemira. Zato ćemo narednih godina u značajnoj meri investirati u svoju vazdušnu odbranu. Sve te kompetencije će biti na raspolaganju i u okviru NATO saveza. Istovremeno će Nemačka tu buduću vazdušnu odbranu od samog početka otvoriti i za zemlje u našem evropskom okruženju, ukoliko one to žele, na primer za Poljsku, za baltičke države, Holandiju, Češku, Slovačku ili za naše skandinavske partnere. Zajednički izgrađeni sistem vazdušne odbrane u Evropi ne samo da manje košta i da je efikasniji, za razliku od nacionalnih vrlo skupih i složenih sistema vazdušne odbrane svake zemlje ponaosob, on, pored toga, celoj Evropi pruža dodatnu sigurnost i bio bi ilustrativan primer za našu ideju o jačanju evropskog stuba NATO-a.

A i treći veliki zadatak za delovanje koji vidim za Evropu sledi iz istorijske cezure, a ima mnogo dalekosežnije reperkusije. Rusija pod Putinom na dogledno vreme vidi Evropsku uniju kao svog protivnika. Putin će iskoristiti svaku nesuglasicu među nama, svaku slabost. Druge autokrate slede njegov primer. Setite se samo kako je beloruski diktator Lukašenko prošle godine pokušao da vrši politički pritisak na nas koristeći vrlo žalosnu situaciju hiljada izbeglica i migranata sa Bliskog istoka. Ali i Kina i druge zemlje koriste taj otvoren prostor koji mi Evropljani pružamo, kad nismo složni.

Zaključak za Evropu se možda da sažeti sledećim rečima: Moramo da zbijamo redove, da prevaziđemo stare konflikte i nađemo nova rešenja. To zvuči kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, međutim, to zahteva mnogo truda. Uzmimo samo dva polja koja su proteklih godina izazvala najveće tenzije među članicama, a to su migraciona i finansijska politika.

Činjenica da možemo da idemo korak dalje u migracionoj politici, potvrdila se posle ruskog napada na Ukrajinu. Evropska unija je po prvi put aktivirala direktivu za privremenu zaštitu. Taj poprilično birokratski pojam omogućuje milionima Ukrajinaca normalan život daleko od domovine, brzo i nebirokratsko izdavanje dozvola za boravak, mogućnost zapošljavanja ili nastavak školovanja odn. studija na univerzitetu kao što je ovaj.

I ubuduće će ljudi dolaziti u Evropu, bilo da traže zaštitu od rata i progona, bilo da traže posao ili bolji život. Za milione ljudi širom sveta Evropa ostaje destinacija snova, mesto gde žele da žive. To je s jedne strane jedinstven dokaz privlačnosti našeg kontinenta, a s druge strane i realnost s kojom mi Evropljani moramo da se suočimo. To znači da unapred analiziramo potencijalne migracione tokove, umesto da samo reagujemo na krize. To, takođe, znači da smanjujemo nezakonitu migraciju i da ujedno omogućujemo legalnu migraciju, jer nam je potrebna imigracija. Svedoci smo ovih dana da nam svugde nedostaje kvalifikovana radna snaga, na aerodromima, u našim bolnicama i u mnogim preduzećima. 

Dozvolite da navedem neke ključne tačke.
Kao prvo: Potrebno nam je više obavezujućih partnerstava sa zemljama porekla i tranzita, kao sa ravnopravnim partnerima. Ako doseljenicima pružimo više mogućnosti zakonitog zapošljavanja, onda zauzvrat od zemalja porekla možemo očekivati više spremnosti da prihvate svoje građane koji nisu stekli pravo boravka.

Kao drugo: Migraciona politika može da funkcioniše jedino ako uključuje i zaštitu spoljnih granica koja je efikasna i u skladu sa našim standardima pravne države. Šengenski prostor, taj prostor bez granica za putovanja, život i rad, održiv je samo ako ima tu zaštitu. Šengenski prostor je jedna od najvećih tekovina Evropske unije. Naša je obaveza da ga zaštitimo i proširimo. To, takođe, zahteva zatvaranje postojećih rupa. Hrvatska, Rumunija i Bugarska ispunjavaju sve tehničke uslove za punopravno članstvo. Založiću se da one postanu punopravne članice.

Kao treće: Evropa mora da uspostavi regulisan sistem pravnih procedura za odobravanje azila koji je solidaran i i otporan na krize. Tokom francuskog predsedavanja prethodnih meseci usaglasili smo nacrt postepenog pristupa koji sada treba da prođe Evropski parlament. Češka kao predsedavajući Savetu EU može da računa na našu punu podršku za predstojeće rasprave u parlamentu.

Na kraju, onima koji su legalno našli utočište u EU, treba mnogo ranije nego do sada, da otvorimo mogućnost osnivanja radnog odnosa u drugoj članici EU, kako bi se oni sa svojim mogućnostima stavili na raspolaganje tamo gde su potrebni. S druge strane, nismo ni naivni. U obavezi smo da sprečimo zloupotrebu prava na azil, kad, na primer, ne postoji volja za zapošljavanje. Ako u tome uspemo, onda slobodno kretanje neće voditi do preopterećenja naših sistema socijalnog zbrinjavanja. Samim tim na duže staze obezbeđujemo visoki stepen prihvaćenosti velike slobode koju pruža Evropa.

Poštovane dame i gospodo, oblast koja je, pored migracione politike, prethodnih godina ponajviše bila kamen spoticanja među nama Evropljanima, jeste fiskalna politika. Međutim, istorijski program obnove koji je donet za vreme krize izazvane koronavirusom predstavlja prekretnicu. Po prvi put smo dali zajednički evropski odgovor i podržali investicione programe i reforme na nacionalnom nivou sredstvima iz budžeta Evropske unije. Složili smo se oko zajedničkih investicija u cilju jačanja naših nacionalnih ekonomija. To nam uostalom pomaže i u rešavanju ove aktuelne krize.

Ideologija je prepustila prostor pragmatizmu. To treba da nam bude smernica i po okončanju krize izazvane koronavirusom kad je u pitanju unapređenje naših zajedničkih pravila. Činjenica jeste da su za zajednički valutni prostor potrebna zajednička pravila kojih će se svi pridržavati i koja će se po potrebi i revidirati. Tako se stiče poverenje i otvara put za solidarnost u kriznim vremenima.

Nesporno je da su krize prethodnih godina u svim EU članicama dovele do povećanja zaduženosti. Stoga se moramo dogovoriti kako da smanjimo velike dugove. Taj sporazum mora da bude obavezan, da omogući rast i da bude politički prihvatljiv. A ujedno svim EU članicama mora pružiti priliku za transformaciju nacionalnih ekonomija kroz investicije.

Početkom meseca smo mi kao nemačka vlada izneli svoje predloge za unapređenje evropskih pravila zaduživanja. Vodili smo se istom logikom. Želimo otvoreno da porazgovaramo sa svim našim evropskim partnerima, nepristrasno, bez mentorisanja, bez svaljivanja krivice. Želimo zajedno da diskutujemo o tome kako posle ove istorijske cezure može da izgleda održiv sistem pravila. To je fundamentalna stvar. Radi se o tome da građanima pokažemo da je naša valuta zaštićena i ireverzibilna, da i u kriznim vremenima, mogu da imaju poverenja u svoju državu i u Evropsku uniju.

Jedan od najboljih primera kako nam je to ranijih godina polazilo za rukom jeste evropski SURE program. Uveli smo ga za vreme korona krize, kako bismo omogućili skraćeni rad. Koristi od toga je imalo preko 30 miliona građana širom Evropske unije, odnosno svaki sedmi radnik koji bi inače izgubio svoj posao. Usput smo kroz ove mere uspeli da na nivou Evrope uvedemo model skraćenog rada na teritoriji cele Evropske unije. Kao rezultat, u celoj Evropi tržište rada je postalo otporniji, a preduzeća zdravija. To su, po mom viđenju, pragmatična rešenja i za budućnost.

Prekrentica za evropsku politiku mora da znači da gradimo mostove, a ne da širimo jazove. Građani od Evropske unije očekuju da drži datu reč. Rezultat Konferencije o budućnosti Evrope je to nedvosmisleno potvrdio. Građani od Evropske unije očekuju sasvim konkretne mere, na primer brže sprovođenje mera za žaštitu klime, zdrave namirnice, održive lance snabdevanja ili bolju zaštitu radnika. Drugim rečima, oni očekuju „soldarnost na delu“ o kojoj je bilo reči već u Šumanovoj deklaraciji iz 1950. godine. Na nama je da tu solidarnost na delu stalno iznova pokazujemo i da je prilagodimo izazovima današnjice.

U decenijama osnivanja ujedinjene Evrope to je pre svega značilo da kroz što veću eknomsku saradnju onemogućimo da izbije rat između članica. Istorijska je zasluga Evropske unije što je uspela u tome. U međuvremenu se ovaj mirovni projekat pretvorio u projekat slobode i pravde koji se sprovodi širom Evrope. Zaslugu za to imaju zemlje koje su se tek kasnije pridružile našoj zajednici, Španija, Grčka i Portugal koje su se posle decenija diktature okrenule Evropi slobode i demokratije, a kasnije i građani srednje i istočne Evrope koji su svojom borbom za slobodu, ljudska prava i pravdu prevazišli Hladni rat. Među njima je bio i veliki broj hrabrih studenata ovog univerziteta koji su te tmurne večeri u novembru 1989. godine tako glasno tražili slobodu da se ovaj protest pretvorio u revoluciju. Ta plišana revolucija je za Evropu bila prava sreća.

Mir i sloboda, demokratija i vladavina prava, ljudska prava i ljudsko dostojanstvo, te vrednosti Evropske unije su naša baština koju smo zajedno stekli. Upravo sada, kada smo svedoci da su na istoku našeg kontinenta sloboda, pluralizam i demokratija opet ugroženi, na poseban način osećamo tu jaku vezu.

„Države se održavaju na osnovu ideala na kojima počivaju“, izjavio je svojevremeno jedan od najpoznatijih profesora ovog univerziteta, Tomaš Masarik, koji će kasnije postati predsednik Čehoslovačke. Ta rečenica važi za države, međutim ona važi i za zajednicu vrednosti kakva je Evropska unija. Baš zato što su vrednosti suštinski važne za njen opstanak, tiče se svih nas, kada se te vrednosti narušavaju, van Evrope, ali još više u njoj samoj. To je četvrta ideja koju danas želim da podelim s vama.

Stoga nas zabrinjava kad se usred Evrope govori o neliberalnoj demokratiji, kao da to nije kontradiktornost samo po sebi. Zato ne možemo da prihvatimo narušavanje principa vladavine prava i gašenje demokratske kontrole. I da ne bih bio pogrešno shvaćen: Nulta tolerancija prema rasizmu i antisemitizmu u Evropi! Stoga podržavamo Komisiju u zalaganju za vladavinu prava. A i Evropski parlament toj temi posvećuje veliku pažnju i veoma sam zahvalan na tome.

Ne treba da zaziremo od toga da koristimo sve mogućnosti koje su nam na raspolaganju da smanjimo deficite. Ankete potvrđuju da svugde, uostalom i u Mađarskoj i u Poljskoj, postoji velika većina građana koji čak žele da se Evropska unija još više zalaže za slobodu i demokratiju u njihovim zemljama. Jedna od tih mogućnosti je evropski mehanizam za zaštitu vladavine prava u skladu sa članom 7. I po tom pitanju treba učiniti sve da onemogućimo svaku blokadu. Takođe smatram da je mudro da se isplata sredstava iz fondova dosledno vezuje za poštovanje standarda vladavine prava, kao što to već praktikujemo kad je u pitanju višegodišnji finansijski okvir za period 2021-2027. godine i Fond za obnovu posle korona krize. Na kraju, predlažem i da Komisiji otvorimo nove puteve da pokrene postupak zbog kršenja ugovora EU i u slučaju kada se krši ono što čini srž naše zajednice, dakle kad se krše naše temeljne vrednosti koje su utvrđene Ugovorom o EU – ljudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija, ravnopravnost, vladavina prava i očuvanje ljudskih prava.

Istovremeno želim da oko vladavine prava ne vodimo sporove pred sudom, jer nam je, pored svih procedura i sankcija, pre svega neophodno da se na političkom nivou vodi otvoren dijalog o deficitima koji svakako postoje u svim zemljama. Izveštaj Komisije o vladavini prava sa specifičnim preporukama za svaku zemlju predstavlja dobar osnov za to. Sprovođenje tih preporuka ćemo pomno pratiti na političkom nivou i uraditi svoj domaći zadatak. Jer vladavina prava je temeljna vrednost koja treba da ujedini našu uniju. To je važnije nego ikada, pogotovo u ovim vremenima kada autokratija stvara izazove za naše demokratije.

Poštovane dame i gospodo, već sam spomenuo hrabre studente ovog univerziteta koji su 17. novembra 1989. uveče pokrenuli Plišanu revoluciju. Na to podseća mala bronzana plaketa na univerzitetskom kampusu u Albertovoj ulici, tamo gde su započeli svoj protest. Dve su rečenice napisane i nadam se da ih donekle tačno izgovaram: Kdy – když ne teđ? Kdo – když ne my? – U prevodu: Kad, ako ne sad? Ko, ako ne mi? – Ovim rečenicama se sa ovog mesta, iz Praga, obraćam svim Evropljanima, onima koji već žive u Evropskoj uniji i onima koji će se, nadajmo se, uskoro priključiti, obraćam se političkim liderima, mojim kolegama i koleginicama s kojima se svaki dan iznova borimo za rešenja, u Briselu, Strazburu ili u našim prestonicama. U pitanju je naša budućnost koja se zove Evropa. Ta Evropa se ovih dana, kao nikad pre, suočava sa ogromnim izazovima.

Kada, ako ne sada, u trenutku kad Rusija pokušava da pomeri granicu između slobode i autokratije, da postavimo kamen temeljac za proširenu uniju slobode, sigurnosti i demokratije? Kada, ako ne sada, da uspostavimo suverenu Evropu koja će da brani svoje mesto u multipolarnom svetu? Kada, ako ne sada, da prevaziđemo razlike koje su nas godinama paralisale i delile? Ko bi, ako ne mi, mogao da štiti i brani evropske vrednosti, unutar Unije i van njenih granica?

Naša budućnost je Evropa, a ta budućnost je u našim rukama.

Zahvaljujem na pažnji.